Mnogi će reći da je život prepun slučajnosti. a možda je zapravo sudbina ta koja nas vodi tamo gde bi trebalo da budemo. Ovo je jedna takva priča.
Triš je imala 18 godina kada je zatekla majku na podu, onesvešćenu. Upravo se vratila kući iz škole i stavila torbu na kuhinjski pult. Pozvala je majku, ali nije bilo odgovora. I tada ju je našla. Triš je odmah pozvala hitnu pomoć. Njena mama je još uvek disala. Međutim, Triš u tom trenutku nije imala pojma šta će se desiti. Trišina mama je imala moždani udar zbog koga je pretrpela oštećenja. Više nije mogla da radi, a njena ušteđevina je otišla na medicinske račune. Triš je znala da se njen san da može da uči nikada neće ostvariti. Uspela je da završi školu i onda je morala da preuzme odgovornost i nađe posao. Od ušteđevine njene majke ništa nije ostalo. Njihovi životi su zavisili od Triš.
Pronalaženje posla
Nažalost, Triš i njena mama živele su u malom gradu i nije bilo lako doći do posla. Dakle, to je značilo da je Triš morala da prihvati bilo koji posao. Videla je oglas u lokalnim novinama za mesto sobarice. Odlučila je da se prijavi. Poslednja stvar koju je želela da uradi, ali kakav je izbor zaista imala? Dakle, pozvala je broj na oglasu i desilo se da je to bila pozicija u popularnom domu za bogate starije dame. Zvala se gospođa Džonson i verovatno je bila jedna od najpoznatijih ljudi u njihovom malom gradu. Ali, jedna stvar kod gospođe Džonson je da je bila slepa.
Potpuno je izgubila vid nakon što je vruće ulje isprskalo. Bila je poznata i po tome što je bila prilično zla starica. Domaćica gospođe Džonson, Seli, dogovorila je da Triš dođe na intervju istog popodneva. Triš je uzdahnula, barem je to bio posao. Nadala se da gospođa Džonson neće biti previše grozna prema njoj.
Triš je odvezla mamin stari auto do mesta gde je živela gospođa Džonson. Bio je to najbogatiji deo grada na vrhu brda. Poželela je da tamo da živi. Stigla je na odredište i pokucala na vrata. Seli je otvorila vrata i pustila je unutra. Pokazala je Triš prema dnevnoj sobi, gde je gospođa Džonson pila šolju čaja. Naravno, Triš je znala da ovaj prvi utisak mora biti sjajan, inače bi mogla izgubiti posao. Triš je pozdravila staricu, koja je pitala ko je ona. Rekla je Triš da joj se sviđa njen glas, što je bilo dobro. Gospođa Džonson uopšte nije delovala užasno ili mrzovoljno kao što su svi tvrdili. Pitala je Triš za njene godine i ona joj je rekla da će uskoro imati 19 godina, gospođa Džonson joj je rekla da će njena unuka imati potpuno iste godine. Triš je pitala gospođu Džonson šta se desilo njenoj unuci, ali je starica počela da se trese i bila je prilično uznemirena. Rekla je Triš da ne treba da brine o njenom privatnom životu, ali i da će joj dati probnu nedelju u kući. Triš je bila oduševljena! Trebalo je da počne sledećeg dana.
Probna nedelja
Te nedelje, Triš je naporno radila. I stoga je izgledalo da je gospođa Džonson zadovoljna. Bio je njen četvrti dan u kući i Triš je primetila da gospođe Džonson nema nigde. Konačno je odlučila da pita Seli gde je. „Pa“, odgovorila je Sali, „danas je dan kada joj je ćerka umrla. Svake godine se zaključava na ovaj dan, tako da je nećete videti do sutra.” Naravno, Triš je bila iznenađena, mislila je da je preminula staričina unuka. Triš joj je ispričala kratku istoriju, objašnjavajući da se njena ćerka pomešala sa lošom masom i da je zbog toga zatrudnela sa 15 godina. Bebu je dala na usvajanje kada je imala dve godine, a nedugo zatim je umrla u saobraćajnoj nesreći. Triš je bila šokirana, i ona je bila usvojena. Konačno je pomislila koliko je srećna što ima svoju mamu. Sledećeg dana, Triš se vratila na posao kao i obično. Ali odjednom je čula tresak koji je dolazio iz sobe gospođe Džonson. Ušla je unutra da vidi šta se dogodilo. Videla je staricu kako kleči na zemlji. Okvir za slike je pao. “Pusti da ti pomognem!” Triš je pozvala dok je pritrčala ženi u pomoć. „Koja je to slika?“ Pitala je Triš. Triš je okrenula okvir i uzdahnula. Iznenađujuće, osoba u okviru slike bila je ona kao dete! Naravno, bila je šokirana i zbunjena i pitala je staricu zašto ima njenu fotografiju. Gospođa Džonson je bila još više zbunjena. Triš je objasnila da je devojčica na fotografiji ona. Gospođa Džonson je počela da plače. “Ako je ovo istina, to znači da si ti moja unuka!” Triš je ponovo uzdahnula, rekla je gospođi Džonson da je usvojena. Pristala je da uradi DNK test sledećeg jutra.
Naravno, DNK rezultati su pokazali da je Triš unuka gospođe Džonson. Starica je rekla Triš da se ona i njena majka odmah usele, da više neće želeti ništa. Bila je tako srećna što ponovo ima porodicu. Naravno, Triš je verovala da ju je sudbina dovela u tu kuću. I, konačno, njena majka se uselila i dobila najbolju negu koju novac može da kupi. Najbolji deo je bio što je sada Triš mogla da uči, bio je to njen san za koji je mislila da se nikada neće ostvariti. I naravno, gospođa Džonson konačno više nije bila usamljena. (espreso.co.rs)
