Poznatom kompozitoru život nije bio bajka…Pored toga što je zbog rata ostao bez svega, Mili se teško i ozbiljno razboleo!
Alekandar Milić Mili u potresnoj ispovesti izneo je nepoznate detalje svoje teške prošlosti, borbi sa opakom boleću, izbeglištvu, nemaštini i na kraju ogromnom uspehu koji je postigao.
– Rođen sam 28. januara 1969. godine u Osijeku. Sećam se da je moje detinjstvo bilo vrlo mirno i sadržajno. Moji roditelji Stanko i Danka su mom starijem bratu Ivanu i meni dali zadatke: imali smo školske obaveze, muziku i sport. Tu smo morali da imamo rezultate, a ostalo smo mogli da radimo šta smo hteli. Kroz celo detinjstvo osećao sam toplinu – i porodičnu i sredine u kojoj sam živeo. Osijek je kao grad sav zelen, ušuškan na obali Drave, i ta njegova toplina sve do danas tinja u meni. Početak mog rada bavljenja muzikom i pisanja poezije upravo je vezan za taj grad.
Nisam se mnogo promenio od prvog razreda osnovne škole do sada. Kod mene je uvek bila prisutna svest da moram da dajem rezultate, a kako ću ih dati, bilo je na meni da nađem neki modus da to meni bude što lakše. Takav tip učenika sam bio i u školi. Uvek sam bio odličan đak, i u osnovnoj i u srednjoj, a kasnije i na fakultetu. Imao sam tu sposobnost da pronađem puteve, koji su uvek bili novi i inovativni, kako bi u školi bio bolji na što lakši način. Jako sam ponosan na moje drugove iz Osijeka, jer smo uspeli da od prvog razreda osnovne, pa sve do fakulteta i dana današnjeg ostanemo kao što smo bili u prvom razredu. Mi smo bili ekipa koja smišlja razne stvari, držali smo se zajedno i ta prijateljstva traju 40 godina – započeo je za Kurir.
Detinjstvo mi užasno mnogo znači i smatram da nas definiše naš bekgraund. Sve osnovne vrednosti koje se tada nauče ostaju za ceo život. Odrastao sam u lekarskoj porodici sa puno ljubavi. Moj otac Stanko je bio vrhunski sportista – prvak države u rvanju i neuropsihijatar, kao profesor je držao katedru u Zagrebu 30 godina. Kao direktor je vodio dve klinike, a radio je i na sudu. Mama Danka je stomatolog, a tri godine stariji brat Ivan je neurohirurg, a inače je i pijanista.
Mi smo bili jedna finansijski stabilna porodica, odrastao sam u stanu od 400 kvadrata u centru Osijeka, imao sam svoj park sa fontanom. Mami i tati je bilo neugodno da uzmu nov sređen stan, pošto su došli iz Beograda, pa su uzeli jedan stari ruiniran, koji im je bolnica dodelila. Kasnije se ispostavilo da je taj stan bio banka u vreme Kraljevine Jugoslavije, samo moja soba je imala 60 kvadrata. Tu je vladala neka pozitivna selekcija, to je bio grad za aristokratiju i za zabavu aristokratije, imao je najlepši konjički klub i parkove. Iz Pešte i Beča su ljudi dolazili da u Osijeku prave balove, da se zabave i provedu. Sociološke razlike su se primećivale i selektovale uglavnom na nekom intelektualnom nivou. Novac tamo nikad nije bilo sredstvo koje je određivalo nivo u društvu, meni je to ostalo i do danas.
Tada se dešava jedan momenat 1989. godine, koji je bio presudan u mom životu, imao sam 18 godina. Moj prijatelj Tedi, koji se tada družio sa Goranom Bregovićem, odveo me je kod njega, kako bi mu pustili moj materijal. Vrlo dobro se sećam trenutka kada smo ušli u Goranov stan. Od nameštaja nije bilo gotovo ničega i sve to mi je izgledalo neverovatno kreativno. Materijal sam doneo na magnetofonskoj traci koja mi je, kada je Goran rekao da je pustim, ispala, tako da sam je sledeća dva sata namotavao psujući sebe koliki sam baksuz. Ipak, uspeli smo da čujemo nekih desetak pesama, a Brega mi je rekao: “Mislim da bi trebalo da nastaviš da se baviš muzikom.” To mi je jako značilo tada.
Onako sam samcit u Beogradu, a imao sam sve u životu i to sam izgubio zbog rata, mislio sam da od toga nema ništa gore. Sve me je to jako potreslo, mada se to na meni nije videlo. I kad sam pomislio da nema ništa gore od toga, meni su dijagnostikovali malignu bolest. Ja 1992. celu tu godinu dana provodim u borbi sa bolešću, četiri-pet puta sam kolabirao, bilo je pitanje da li ću preživeti iako sam ceo život bio sportista, gimnastičar. Valjda je ta promena psihološki uticala na mene. To je za nas bilo strašno, u toj najgoroj situaciji u kojoj smo se našli, dešava se nešto još sto puta gore. Makar smo dotad svi bili živi i zdravi, a sad nema ni toga. Moji roditelji su tu odigrali veliku ulogu, ne pokazujući strah, gledali su na sve pozitivno i na kraju se tako i desilo.
Inače, dok sam još bio na hemioterapijama, završavao sam i godinu fakulteta. Sa oteklim rukama i braunilama išao sam na fakultet, a kada sam ozdravio otišao sam za Prag da studiram, gde sam diplomirao biznis administraciju – odsek marketing. U Pragu sam imao toliko novca da mogu da preživim 25 dana. Snalazio sam se kako sam znao, svašta sam radio, i dobro i loše, da bih preživeo. Kad više nisam imao za studentski dom, koji je bio užasan, upoznao sam se s jednim drugom Grkom, koji je studirao medicinu, on me je primio u svoj stan. Nisam imao para ni da produžim vizu, kako bih završio diplomski rad. Imao sam 12 maraka u džepu i bio sam mrtav gladan. Postojale su dve opcije: da odem da jedem i sednem na voz za Beograd ili da odem u “Atrijum”, najlepši hotel u Evropi i da naručim sebi konjak i da uživam. To sam i uradio, u Beograd kad sam stigao vozom, samo što se nisam onesvestio od gladi, cuclao sam jaknu ostatak puta.
To je bilo u maju 1994. Nisam imao nikakva poznanstva iz sveta muzike ovde, ali sam imao jednu prijateljicu Gordanu Grubješić, koja je došla iz Zagreba. Ona je bila vrlo socijalno inteligentna osoba, tako da je odigrala jednu ključnu ulogu u dva momenta. Kako sam bio jadan i bez ičega, imao sam jednu majicu i farmerke i tako sam išao sam po gradu. Jednom prilikom, Gordana mi je rekla da me vodi to veče na Džejov koncert, koji je tada bio megazvezda, kao i da će me upoznati s njim u bekstejdžu, jer mu je ona radila stajling za koncert. Sećam se, bio je pun Sajam, oko 30.000 ljudi, mrak, samo čuješ huk onih ljudi. Džej se sav sredio, sa maramom, Goga me upozna s njim, bio je pun dobrote i ljubavi, osetio sam da sam tu dobrodošao. Taj njegov koncert je bio okidač za mene, da ja počnem da se bavim muzikom ovde. Od rokenrola na početku, preko Sarajeva ka zvuku Balkana, pa sad ka turbofolku, imao sam tu neku putanju, pravi muzički rolerkoster. Kreće taj koncert, izlazi onaj mali Mića iz filma “Ko to tamo peva” i počinje da peva od srca: “Nesrećan sam od malena…” Jedan reflektor na njega i on u beloj košulji sa harmonikom, i samo sam čuo: “Jooooj, joooooj…” i – bum! Pale se svetla i odjednom eksplozija! Publika peva: “Za Beograd svi su čuli!”, muškarci skaču, devojke skidaju majice i izlazi Džej. Kad sam to video, tu eksploziju, meni je sve bilo jasno u tom momentu: samo je energija u pitanju, šta god da radiš, samo je pitanje koliko energije možeš da izbaciš, a ja je imam najviše od svih, tu mi nema ravnog. Iako nisam imao ni za burek, od tog trenutka sam znao da ću uspeti. Shvatio sam šta produkcijski fali u turbofolku, odmah sam krenuo sa tim pesmama: “Šibica” za Jami, “Nisam ni metar od tebe” za Draganu Mirković, zatim za Željka Samardžića, onda je došla za Cecu “Idi dok si mlad”, to su moje prve pesme u toj fazi.
Saradnja sa Cecom za mene je bila koncepcijska odluka. Mene su svi živi zvali tada za saradnju, izašla nam je 1995. “Idi dok si mlad”, ali ja nisam bio lik koji mnogo voli da menja atmosferu i znao sam da nije za mene da radim sa svima, jer ću se u toj magli pogubiti, znao sam da će to brzo da mi dosadi. Odlučio sam da uzmem jedan projekat, tada je Marina predložila Ceci da samo ja to mogu da iznesem, jer Futa tada nije hteo da radi. Odlučio sam tada da uzmem jednu karijeru u svoje ruke, video sam tačno šta fali, kuda to može da ode i tada sam počeo da se bavim samo njenom karijerom, počevši od albuma “Emotivna luda”. Ja sam prvi put uneo u komercijalnu muziku kod nas, takozvani “world music sound” stil, koji je determinisao Cecinu karijeru. Svaki njen album i pre nego što se pojavio, ja sam već unapred imao nacrtan u glavi, u kom pravcu mora da ide. Te 1995. imao sam osećaj kako treba da izgleda njeno Ušće, mene je njen glas inspirisao. Ja sam na njenom albumu “London mix” još 2006. uveo repere, na Cecu vodim repere u Londonu, koji snimaju na njene pesme. Ceo taj proces s njom je zahtevao mnogo truda i ulaganja. Narušen poslovni odnos između nas dvoje značio je i narušenu atmosferu, jer sam ja čovek koji se svojih obećanja drži do besvesti. Te 2006. godine Ceca i ja smo prekinuli saradnju.
Šest godina nismo radili i tada dolazi u studio Lepa Brena, koja je za mene najbolja pevačica u istoriji naše muzike. Ja kad čujem šta sve ona može sa glasom, ona je u studiju neverovatno zahvalna. Iako ima taj spoljašnji štit i gard, ona sluša i menja se, šta god da joj kažeš, ona se daje iz sveg srca i sve snage. To je odlika velikih pevača. Tu je počela naša saradnja sa albumom “Uđi slobodno”. Ja sam i njoj rekao: “Još jedan ili dva moja albuma i mi punimo Ušće na keca”. I tu se posle nekog vremena zamenila energija koja više nije bila produktivna i zato je bilo bolje da se pozdravimo i prekinemo saradnju. To su mi bili i najružniji i najteži trenuci u karijeri, ti prekidi saradnji, ali čim se pojavljivala ta negativna energija, to je moralo da se dogodi. Ja nisam bio nikad od onih koji će se zbog interesa nekome šlihtati. Kako je dogovoreno, tako ide, ako ne ide, doviđenja.
Tek rođenjem moje dece dobio sam neku zrelost, za koju nisam ni znao da uopšte postoji. Mom karakteru ta faza u životu nikako ne prija. Rođen sam da imam nivo ozbiljnosti jednog leptira. Sećam se, kad je ćerka Mia trebalo da se rodi, ja sam shvatio da u kuću ulazi moje dete i da tu mora da bude surova organizacija i da, zbog nivoa odgovornosti, što manje stvari bude na meni. Odmah sam sve organizovao: ko vozi, ko donosi stvari sa pijace i sve ostalo. Jedino što sam ja radio bilo je da kupam ćerku i sina Markusa. Samo sam ja mogao prvih šest meseci da ih kupam, jednom mi je babica pokazala šta i kako, i onda sam ja to preuzeo na sebe, a za sve ostalo bila je zadužena moja supruga Nina.
Ja sam Ninu, svoju suprugu, upoznao preko njenih prijateljica s kojima sam se družio. To je bilo društvo od njih 10-12, ja sam tad živeo u Užičkoj, u velikoj vili od 3.000 kvadrata, koja je bila rezidencija kineskog ambasadora. Tamo sam napravio studio i prostor za život, moja spavaća soba je imala 250 kvadrata, samo kamin je imao šest metara. Imao sam i svoj park, obezbeđenje, neki francuski novinari su se šokirali, pitali su ko ovako može da živi od muzike u Srbiji. Meni je tu vilu dao jedan drug na korišćenje, jer sam mu ja pomogao nešto finansijski. Njih 12 je stalno dolazilo tu, slušali smo muziku, gledali filmove, igrali smo igrice. Ja iz te vile skoro da nisam ni izlazio, i dan-danas odem samo tri-četiri puta godišnje do grada, volim svoj prostor i ne volim da menjam tu energiju. One su puno pričale o meni, a Nina je tada bila u Italiji, gde je studirala. U međuvremenu, ja sam izgubio tu vilu, jer ju je neko kupio i prešao sam u neki mali studio od 15 kvadrata na Dorćolu. A oni su njoj pričali o meni kao o caru koji živi u vili na Dedinju, a ja sam tada boravio u raspalom studiju. Jedna njena prijateljica, Maja Zagorac, bila je došla kod mene po pesmu za festival u Herceg Novom. S njom je došla i Nina i od momenta kada sam je video, znao sam da će mi biti žena jednog dana. Ona se već sutradan vraćala za Italiju na studije. Ovim drugaricama sam odmah rekao: “Dan kada Nina sleti, ja moram da znam.” Šest meseci kasnije, ona se vraća za Novu godinu i doček 2004. provodimo zajedno. Rekao sam joj da sutra idemo na večeru i nakon toga smo otišli u jedan kafić gde sam voleo da idem. Tamo sam je pitao da li ima dečka, rekla je da ima. Odmah sam joj rekao: “Vidi, plan je ovakav: sutra ujutro ti njega nazovi i reci mu da od vas nema ništa, da nije to – to. Mi se čujemo oko podne, ja dolazim po tebe i ti i ja se više ne razdvajamo.”
Njoj je to bilo smešno, ali tako je i bilo, to je bilo naše drugo viđenje u životu. Od tada do sada imamo najsavršeniji mogući brak, da sam ga crtao ne bi bio takav. Lepšu i pametniju osobu od nje nisam mogao da sretnem. Ona se opet vratila u Italiju na šest meseci, a ja sam živeo u Monaku tri meseca godišnje, gde smo otišli zajedno autom, čim se vratila iz Italije. Tamo smo se i verili, a nakon godinu dana smo napravili i veliku svadbu. Ćerka Mia je došla na svet 2006. godine, a nakon godinu i po dana i sin Markus, koji su od tada centar našeg univerzuma.
(Stil.kurir.rs)
