Mustafu najviše pamtimo po ulozi Izeta Fazlinovića, a svojim šarmom mamio je osmehe dok god je bio živ
Mustafa Nadarević, jedan od najvoljenijih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije, retko je davao intervjue, govorio je da želi da sačuva privatnost. Njegov izvanredan glumački talenat bio je prepoznat i nagrađivan mnogo puta, ali publika ga je posebno zavolela kroz ulogu Izeta Fazlinovića u seriji „Lud, Zbunjen, Normalan“, što je zacementiralo njegov status i nakon raspada Jugoslavije.
Svoju prvu glumačku ulogu dobio je još u prvom razredu, kada je na školskoj priredbi tumačio Crvenkapicu. Zbog duže kose i piskavog glasa, učiteljica ga je izabrala za ovu ulogu, što je bio njegov prvi kontakt s glumom. Tokom srednjoškolskih dana, Nadarević je postao član amaterskog pozorišta „Viktor Car Emin“, što je označilo početak njegove ozbiljnije posvećenosti scenskoj umetnosti.
Rođen 2. maja 1943. godine u Banjaluci, Mustafa je bio sin Mehmeda i Asje, čija je ljubavna priča bila sve samo ne uobičajena. Njihova veza je naišla na protivljenje roditelja, ali su na kraju uspeli da se venčaju. Nažalost, Mehmed je preminuo od tuberkuloze kada je imao samo 28 godina, ostavljajući Asju da sama odgaja njihovog sina.
Usled teških životnih okolnosti, Asja je odlučila da Mustafu pošalje na školovanje u Zagreb, gde je proveo jednu formativnu godinu. Po povratku u Bosanski Novi, završava osnovnu školu, a zatim se seli kod dede i bake u Rijeku, gde će se njegova ljubav prema glumi dodatno razviti.
Njegov talent je bio očigledan od ranih dana, a uloga Crvenkapice je bila samo početak. Tokom gimnazije, Mustafa se potpuno posvetio glumi kroz rad u amaterskom pozorištu, gde je počeo da oblikuje svoje glumačke veštine koje će kasnije obeležiti njegovu bogatu karijeru.
Filmska i televizijska karijera
Karijera Mustafe Nadarevića je bogata i raznovrsna, a svaka uloga koju je odigrao bila je svedočanstvo njegove posvećenosti i strasti prema glumi.
Uloga Zijaha u Kusturičinom filmu “Otac na službenom putu” 1985. (uz Mikija Manojlovića i Mirjanu Karanović) godine pokazala je njegovu izvanrednu glumačku sposobnost. Usledili su hitovi poput “Glembajevi”, “Već viđeno”, “Gluvi barut”, “Kuduz”, “Puška za uspavljivanje”, “Ničija zemlja”, “Praznik u Sarajevu” i mnogi drugi.
Međutim, mnogi će ga najbolje pamtiti po njegovoj ulozi u seriji “Lud, zbunjen, normalan” gde je, uz Senada Bašića i Moamera Kasumovića, tumačio nezaboravnog Izeta Fazlinovića.
Na dan majčine smrti igrao predstavu
“Kad mi je majka umrla izašao sam u pozorište da igram ulogu. Tako mi je bilo lakše. To je bežanje od stvarnosti i bežanje u luk koji nisam ja, onda manje boli. Dobra gluma je zadnja stepenica ka šizofreniji. Moraš se dati jako, a sa druge strane ostati zdrav u glavi”,
Ljubavni život
Mustafa se tokom svog života ženio tri puta, a svaki brak nosi svoju jedinstvenu priču.
Njegov prvi brak bio je sa Jasnom, s kojom ima ćerku Nađu, danas istoričarku umetnosti. Nakon osam godina zajedničkog života, njih dvoje su se rastali, ali su ostali povezani kroz svoju ćerku.
Njegova druga supruga bila je Snežana. Sa njom je dobio dvoje dece: sina Ašu, koji je postao uspešan sportista, i ćerku Nanu koja se danas bavi marketingom i radi kao PR menadžerka za renomirani kozmetički brend iz Amerike.
Treći put se oženio 25. aprila 2012. godine sa Slavicom Radović, talentovanom kostimografkinjom i scenografkinjom. Nažalost, njihova ljubavna priča bila je kratkotrajna. Nakon što se deset godina hrabro borila sa zloćudnim tumorom, Slavica je preminula u Ljubljani 7. juna 2012. godine.
Zajedno su proveli 15 godina, ali njena smrt ih je rastavila, što je glumac veoma teško podneo.
“Umetnost življenja i glume negde su vrlo blizu, s tim da je gluma bolja, jer na sceni možeš umirati mnogo puta, a ostati živ. Nažalost, život je netalentovani glumac. Kada nas jednom neko napusti, onda je to zauvek. Ostaje samo umeće preživljavanja. I sećanja”, zapisao je Nadarević u svojim autobiografskim zapisima u kojima stoji i kako je Slavicu sreo, zaprosio i bio joj velika podrška tokom njene borbe sa kancerom dojke.
“Nikad nisam gledao ljude ko je koje vere, zanimalo me samo koliko je čovek čovečan, koliko je drug, koliko je pošten, koliko je prijatelj. Tvrđi vernici su se ženili sa svojom verom i nisu prisajali na drugačije. Ali oni treba da znaju da ima i ljudi iz mešovitih brakova koji ne gledaju život kroz veru”.
Kaže da, dok ga je odgajala mamina mama bio je primoravan da uči o veri, a njega to nije zanimalo
“Dok sam dolazio kod te bake u Bosanski Novi ona me terala uveče da “učim”, to znači da se molim Bogu, da klanjam. A ja kao dete sam bio umoran, po celi dan se igrao sa decom trčkarao, samo sam čekao da legnem da spavam, a baka nije imala razumevanja, ona je mene tad mučila. Ja verujem, ne mogu biti bez vere, ali agnostik sam, nisam ateista. A druga baka me nikad nije terala da idem u crkvu, ali smo kod nje slavili i Božić i Uskrs, iako je deda, njen muž bio muslimam, slavili smo sve.
Družio sam se sa svim verama i nikad mi ne bi palo napamet da nekoga mrzim zato što nije iste vere kao ja. Ja da sam birao ne bih se hteo roditi kao Mustafa. To sam dobio i živeo sam sa tim. Ono što mi se nije sviđalo u vaspitanju to sam odbacivao, a ono što mi se sviđalo, praktikovao sam sa ljudima oko sebe. Ceo život živiš, učiš i odgajaš se, a umreš neodgojen.”
Stil/Biografijaonline.kom
