Ajd kad sam se ja mučila, pa ne mora on…
Pa evo ti neka luda kola… Kad ja nisam imala, da ti imaš… I to jeste taj naš srpski fazon u vaspitanju da mi nešto omogućimo nekome bez razmišljanja kako će to da se odrazi na dječiju psihu, sazrijevanje i vaspitanje, riječi su majke sada šestoro djece, Jasne Stanivuk, koja je devedesetih, u to vrijeme kao samohrana majka troje, sama svojim radom, i to upravo u Srbiji, stvorila firmu i biznis koji danas vrijedi 150 miliona evra!
Jedna je od najuspješnijih biznis žena u regionu, a krenula je devedesetih kad su žene u poslovnom svetu u Srbiji bile rijetkost.
Kako? Njena biografija za naše uslove zvuči gotovo holivudski neverovatno jer smo takve životne scenarije gledali uglavnom na filmu kako se od nule postaje milioner.
I pored tako krupnog preokreta, Jasna je ostala žena koja čvrsto stoji na zemlji sa zdravorazumskim rezonom nekoga ko nije odrastao u izobilju i bogatstvu, prenosi Kurir.
– Ja znam žene koje ne rade a imaju domaćice, spremačice i non-stop su po salonima… Meni je to žao, kaže Jasna dodajući:
– Ja ne smatram da novac kvari ljude, ali vrlo brzo pokaže kakav je neko. Meni je lepo što sam žena u biznisu, imala sam sve privilegije, imam svoj integritet i nisam koketna osoba što znači da nisam imala probleme te neke vrste… Žene i muškarci jako lepo sarađuju i nema tog sudara testosterona, kaže Jasna dodajući da često imate jako sposobne ljude u firmi ali da neće da preuzmu odgovornost jer se boje posledica.
Mišljenja je i da kad ljudi zarade puno para, oni počnu da smatraju da im pripada veće parče neba nego ostalima, a na pitanje “sklapanje poslova u kafani”, izričito i odsječno odgovara sa velikim “ne”, prenosi Kurir.
Formalnosti ne voli, niti persiranje i kaže: Imam ja kućno vaspitanje i persiram dok mi se ne kaže da ne persiram. Ali insistiram, naročito u poslu, da nema persiranja kad se radi sa mnom. Ali ja radim sa ljudima i iznad sebe, tako da poštujem pravila.
Ideja je, stvarno, bila slučajna, bila sam dovoljno mlada i luda.
Ideja je bila na bazi nekih trenutnih potreba, tada je bila hiperinflacija i ja sam vrlo brzo shvatila da je brzina poslovanja najvažnija za uspjeh u biznisu… Bila sam dovoljno mlada i luda da uđem u nešto što nisam baš najbolje poznavala. Ja tad nisam imala nikakve pare i tadašnji poslovni partner dao mi je na odloženo plaćanje, dao mi je tu neku robu za određenu kategoriju pacijenata i baš zbog te brzine uspjela sam da vrtim tu neku cijelu priču dok sam usput učila posao… Ubrzo mi se pridružila koleginica koja je danas na poziciji direktorke i nas dvije smo bile sve, bile smo spremačice, magacioneri, šoferi, finansije, komercijala…
Jasna kaže da su joj roditelji radili u državnim preduzećima i da je ona samo zgrabila priliku koja joj se pružila a tad je bila apsolvent na DIF-u, znači nikakve veze s poslom u koji je ušla.
Fakultet je, veli, završila, diplomirala, iako joj ni taj fakultet, niti ta diploma nije bila potrebna. Tad je iza sebe već imala ozbiljan biznis i dvoje djece: Kaže, nemam jedan dan staža u toj struci
– Diplomirala sam iz zavisti, srela sam jednu koleginicu i rekla kad može ona, mogu i ja… To mi je bio težak period, danju sam radila, popodne sam spremala hranu, vodila decu na sportove, noću učila…i to je baš bila agonija, kaže Jasna dodajući da je bila halapljiva jer je htela sve a opcije su bile ili da nema posao, ili da nema decu ili da nema diplomu, a to nije dolazilo u obzir.
– Mislim da su ljudi sve razmaženiji danas, nisu ni približno vredni i organizovani kao nekad, dodala je i podsetila kako se u vreme njenog biznis početka kurs dinara menjao nekoliko puta dnevno a kad se penzija primi, bila je bukvalno vrednost jedne pomorandže, a ljudi su se snalazili tako što su uzimali čekove i plaćali na odloženo.
Kako majka šestoro djece usklađuje porodicu, privatan život i multimilionski biznis?
Kaže da je jako zahvalna ljudima iz svog domaćinstva koji joj pomažu jer da nema njih ne bi mogla da uživa u toj svojoj djeci iako nije, dodaje, od onih žena ili majki koje dođu pa ne znaju za kućne poslove… Ja spadam u osobe koje peru sudove, kuvaju, uključuju mašinu za veš ali pojedinim radnim danima to neko odradi za mene, ali vikendima ja se samodisciplinujem i vježbam karakter i dalje.
– Ja mislim da čovek ne sme da podivlja, meni je to jako bahato… Imam puno pomoći ali trudila sam se da ne zanemarujem svoje prisustvo sa decom i moja politika je da posle posla ja idem kući – ja ne idem po kafanama, kafićima, druženjima, to svi znaju. Imam granicu porodica i posao, ali to nisam mogla u startu, a tome mogu da posvedoče moje prvo dvoje i treće dete jer sam se ja borila za egzistenciju… Morala sam da privređujem jer sam ih samostalno izdržavala, bila sam samohrana majka. Ali sam se i tada trudila… Da sad postrojite moje šestoro dece ovde, svako bi me opisalo na drugačiji način jer sam sa svakim od njih bila drugačija… verovatno. Jedno sam ja sada, a drugo sam ja sa dvadeset i nešto godina… Kada sam bila neispavana, radila nenormalne sate…
– Firma ima 31 godinu a ja sam iz zone preživljavanja izašla tek pre desetak godina i nije sve bilo preko noći, objašnjava svoj poslovni uspeh.
Kakvi se problemi u vaspitanju javljaju kod djece bogatih roditelja?
– Pre par godina sam srela jednog momka iz prošlosti i kaže on… Da ti kažem, ti si uvek pričala da ćeš imati minimum petoro dece i neku svoju firmu, tako da sam imala tu neku svoju viziju… Previše razmišljanja užasno je opasno, da pokušate da predvidite šta će biti za nekoliko godina, to je nemoguće… Ako imate takvu filozofiju, onda ne treba ni počinjati, kaže Jasna.
Na početku njen radni dan je bio dug – ustajala je prije 5, da sebe spremi, podigne djecu, vodila ih u vrtić, radila, pa se vrati da ih pokupi iz vrtića, išla s njima u nabavku, kuvala, vodila na aktivnosti…. – Tako se vrteo dan za danom, a opis posla mi je tada bio sve…
Danas, njen radni dan izgleda gotovo isto jer njen najmlađi sin ide rano u školu: Ja se spremim, njega spremim, doručkuje i na poslu sam već oko 7.
Poslije posla odradim trening i kući sam do 16… I jako volimo da se družimo kod kuće i dolaze nam gosti uveče, kuvamo, spremamo…
– Kad smo glumili svet, radno vreme nam je bilo od 9 do 5, a klijenti zovu već od 7. Kad su krenuli da rade od 7, spavalice su se malo pobunile ali su porodični ljudi bili oduševljeni radnim vremenom od 7 do 3 jer im ostaje vremena za porodicu, posebno leti kad je dug dan pa mogu lepo da se organizuju.
– Moja deca kad su bila mala uopšte nisu znala čime se ja bavim… Kući ne nosim posao, nije da ne pošaljem poruku a moji saradnici su me dobro upoznali i znaju da me to iritira i ne pišu mi… Sistem i bez mene funkcioniše apsolutno…
– Decu kad sam rađala, mnogo su provodili sa mnom u poslovnom okruženju, prvo sam radila iz stana, onda od kuće. Kad sam krenula da radim iz kancelarije, deca su mnogo dolazila i ranije sam odlazila kući, seća se Jasna koja je podsetila na žene u Jugoslaviji koje su imale porodiljsko od samo 3 meseca, radile u fabrikama, rađale, kuvale, išle u nabavku…
– Najstarije dvoje dece ja sam usmeravala i oni kažu da je to bila velika greška pošto sam ih terala da idu na školovanje u inostranstvo i to su mi jako zamerili a ja sam baš mislila da je to fenomenalno za njih… Druge dve ćerke ovde su se školovale a moje peto dete želi da ode na studije u inostranstvo, ali želi srednju da završi ovde.
– Mislim da su sva moja deca dobri ljudi, školovani, dobro obrazovani i samostalni… I meni troje dece već rade, ništa slično kao ja, što se tiče poslovnih karijera, nikog nisam usmeravala i smatram da svako sebi treba da bira put da ne bilo prebacivanja o nametanju.
– Niko nije pokazao inicijativu da uđe u moj biznis… Kod jednog deteta to je odmah odbijeno… To mene ne zanima, to nisam ja…
Zašto je važno da ne podivljaš?
– Ne volim bahatost, razmetanje, hvalisavost… Ja ne smatram da novac kvari ljude, ali vrlo brzo pokaže kakav je neko… Ređi su u poslu vaspitani ljudi od nevaspitanih… Upoznala sam ljude u jako ozbiljnom poslu, koji su predivni, vaspitani, ne forsiraju statusne simbole i žive normalno a finansijski su mnogo jači od mene u svakom pogledu. Smatra i da plaćanje poreza samo donosi prosperitet zemlji i da ljudi u Srbiji to treba da shvate.
Problemi u vaspitanju kod djece bogatih roditelja?
– Znam nekoliko vrlo uspešnih poslovnih osoba koje imaju zaista vrednu, valjanu i obrazovanu decu a sve ostalo je dosta onako raspušteno… Lakše je rešavati problem novcem, ja sam prva generacija u porodici koja je napravila novac, a s tatine strane druga pismena generacija.
– Mogla sam i ja da rezonujem ajd kad sam se ja mučila, pa ne mora on… Pa evo ti neka luda kola… Kad ja nisam imala, da ti imaš… I to jeste taj naš srpski fazon u vaspitanju da mi nešto omogućimo nekome bez razmišljanja kako će to da se odrazi na dečju psihu, sazrevanje i vaspitanje. Kaže, ne voli bahatost, razmetanje novcem, nevaspitanje, nekulturu…
– Sa ovo troje ja nemam finansijsku relaciju, oni sami sebi obezbeđuju sve pa neka žive u skladu s tim. Kad su bili mlađi bilo je komentara da neko ima više pa kako moj drug ima ili sme a ja sam im govorila da ga je Bog pogledao pa mu nije dao mene za majku a ti si kažnjen time što imaš mene i – guraj.
– Mislim da su zadovoljni i sva su mi deca skromna, dodaje Jasna koja kaže da njena deca žive u blagostanju i da su privilegovana i jako ih je teško držati u takvim životnim okolnostima a da ne budu razmažena.
– Moja deca realno imaju sve i još povrh toga da im dajem ne znam šta? Luda kola, ludu garderobu? To je nekulturno prema ostatku Srbije, ja mislim bar tako. Za mene su kola prevozno sredstvo, lično, ne patim od statusnih simbola.
Kad je riječ o sastancima, ne voli sastanke duže od 15 minuta kao ni sklapanje poslova po kafanama i kafićima – veliko ne.
Iskrena je u odgovoru na svako pitanje i nije joj problem da kaže neću, a onda dodaje da njen suprug kaže da to baš nije popularno prema njihovim prijateljima.
– Skoro sam imala poziv i kaže gde si drugarice? Koja sam ti ja drugarica kad me zoveš samo kad ti nešto treba… i posle me ne vole, kaže uz osmjeh.
Kad je riječ o ličnim interesovanjima, voli sport i lično se rekreativno bavi kao i sa porodicom. Voli muziku i sad uči da svira bubnjeve.
Za djecu kaže da su sirota morala da se bave sportom jer je ona na tome insistirala iako su oni kukali kad ih je stavljala na skije sa dve-tri godine ali sad su joj zahvalni jer svi super skijaju.
(Glas Srpske)
