U današnjem članku donosimo vam priču koja dokazuje da majčinstvo nije uvek stvar biologije, već pre svega ljubavi, saosećanja i nesebičnosti. Ovo je priča o ženi po imenu Dara i dečaku Ivanu, koja se ne čita bez knedle u grlu.
Dara nikada nije imala svoju decu, ali imala je srce koje je znalo da prepozna tuđu bol i pruži nežnost tamo gde je najpotrebnija. Nije se pitala zašto baš ona, niti je kukala nad svojom sudbinom – jednostavno je živela tiho, ali veliko, srcem većim od mnogih.
Ivan je ostavljen još kao beba. Njegovi roditelji nisu želeli ni odgovornost, ni brigu, ni ljubav. O njemu je brinula baka, žena skromnog života, koja je dane provodila na pijaci prodajući ručne radove. Imali su dovoljno da prežive, ali ne i za školu, knjige, ni ono osnovno što jedno dete treba da ima. U toj tišini siromaštva, pojavila se Dara – komšinica koja je Ivana prvo primetila, a zatim i zavolela kao da je njen.
Dara je bila žena bez dece, sama, ali s dušom punom nežnosti. Kada je prvi put videla da Ivan nema užinu, spremila mu je sendvič. Kad je shvatila da mu fale knjige, dala mu je one koje su ostale iza njenog pokojnog brata. Malo po malo, davala mu je garderobu, cipele, plaćala školske izlete, a kasnije i školarinu. Nije govorila o tome, nije se hvalila, niti tražila zahvalnost. Sama sebi bi samo tiho rekla: „Sevap je.“
Godine su prolazile, a Dara je sve više preuzimala ulogu majke. Ne iz obaveze, već iz one iskonske ljudske potrebe da pomogneš nekome kome je potrebna ljubav. Ivan je rastao u dobrotu. Naučio je da je snaga u zahvalnosti, da je prava diploma ona iz čovečnosti. I dok se školovao, Dara mu je bila oslonac – čekala ga je s toplim ručkom, pitala da li mu je toplo, prisećala se nekih svojih tišina koje je kroz njega pokušavala da ublaži.
Kada je završio srednju školu, uz njenu pomoć je upisao fakultet. Nije bilo lako – radilo se, štedelo, ali su svaki njegov korak pratili ponos i ljubav. A onda je život pokazao i svoju drugu stranu. Dara je počela da gubi vid. Prvo polako, zatim sve brže. Na kraju je oslepela i završila u bolnici, sama, slomljena, ali dostojanstvena.
Tog dana, kad su bolnički zidovi ćutali, Ivan je došao. Ušao je sa buketom belih lala, seo pored Dare i tiho joj rekao da je došao da joj pročita nešto. U rukama je držao pismo. U njemu su bile reči koje su sve u sobi naterale na suze:
„Nikada ti nisam rekao dovoljno hvala. Za svaku knjigu, svaki obrok, svaki savet, svaki dan kada si me gledala kao sina. Nisi me rodila, ali si me formirala. Tvoj glas čujem kad mi je teško. Hvala ti što postojiš. I znaj – nikada nećeš biti sama.“
Dara je plakala, ali su to bile suze radosnice. U sobi su bili i lekar i medicinska sestra. Toga dana, u Urgentnom centru, nijedno oko nije ostalo suvo. Tog dana svi su svedočili nečemu što retko imamo priliku da vidimo – ljubavi bez interesa, poštovanju koje ne traži potvrdu, vezi koja nadmašuje krvne veze.
Danas, Dara živi kod Ivana. Baka je umrla prošle godine. Darin stan izdaju i od te skromne rente žive. Ivan, sada momak na pragu fakultetskog života, svako jutro kuha kafu onako kako ona voli, čita joj novine, drži je za ruku i tiho kaže:
„Dobro jutro, majko.“Jer majka je ona koja voli, prihvata, brine i veruje. Dara nikada nije imala biološku decu, ali ono što je u Ivana utkala veće je i od najčistije krvi – utkala je ljudskost, toplinu, i jedan primer koji dokazuje da porodica nije ono što se piše u papirima, već ono što se oseti u srcu.Ova priča podseća da postoji svetlost čak i u najmračnijim trenucima. A nekad ta svetlost ima ime. U ovom slučaju – ime joj je bilo Dara.
