Život moje majke bio je sve samo ne običan. Sa samo 16 godina rodila je mene i postala mama. Sa mojim tatom rastala se kada sam imala dve godine i postala je samohrana mama.
A onda, sa 19 godina, moja mama saznala je da boluje od Kronove bolesti, usled koje se patila sa teškim bolovima, umorom i depresijom. Nažalost, za Kronovu bolest leka nema. Njen slučaj bio je tako težak da je imala nekoliko operacija, ali na kraju je ipak morala da se pomiri sa trajnom ileostomom, hirurškim putem napravljenim otvorom na tankom crevu, ileumu, priseća se Tifani Periš (31) iz Teksasa.
Onda se 1995. godine moja mama udala za čoveka koji će mi postati očuh. Brak im je bio sve samo ne lep. Bili su verbalno agresivni jedno prema drugom i stalno se svađali i oko najnebitnijih sitnica. Mama se za sve to vreme borila sa svojom hroničnom bolešću zbog koje je imala kritički nisko samopouzdanje. Imala je ogroman višak kilograma kojeg nikako nije mogla da se reši. Bila je u teškoj depresiji zbog svega i posle devet godina braka se razvela.
Tek tad je po prvi put iskusila slobodu, budući da je majka od 16. goodine. Tek kad sam ja malo porasla počela je da se druži i izlazi. Prvo je to bilo jednom nedeljno pa sve čeće i češće. Počela je i da se topi. Smršala je oko 50 kilograma za manje od godinu dana. Za sve je krivila svoju bolest, a zapravo je posredi bilo nešto mnogo strašnije.
Jednog dana, dok smo bile u radnji, našla sam joj kokain u torbi. Sakrila ga je u kutijici bombona, zajedno sa žiletom i slamčicom. Kad sam joj rekla šta sam videla, poricala je sve i krivila sve ostale za to što joj se našlo u torbi. U to vreme išla sam u osnovnu školu i rekla sam baki i tetki šta se dešava. Svi smo bili zabrinuti, ne bi je bilo po celu noć, nije se javljala na telefon i sada ovo. A uvek je bila tako brižna i posvećena. Nikad nije propustila nijedan moj roditeljski niti utakmicu, pomagala je svima, redovno volontirala u svratištima za beskućnike i uvek bila beskonačno nesebična.
Posle mnogo razgovora, svađa i ubeđivanja, mama je konačno priznala da koristi kokain. Rekla nam je da je njime pokušavala da ublaži hronične bolove. Kako je vreme išlo, postajala je potpuni zavisnik. Okrenula se i metamfetaminu jer standardni lekovi protiv bolova nisu pomagali.
Borba je bila teška i ljuta. Mama je za 10 godina 13 puta pokušala samoubistvo. Kad je probala prvi put, shvatili smo u kolikim je problemima, većim nego što smo mogli i da zamislimo. Slali smo je u klinike za odvikavanje, ali slabo smo stajali sa novcem pa nikako nismo mogli da priuštimo da završi program do kraja. Očajnički smo želeli da joj pomognemo i ona je očajnički želela pomoć, ali novac je bio problem, što nas je dodatno ubijalo. Vraćala se drogi i svaki put bivalo je sve gore.
Uskoro je počela da krade od nas. Bakin nakit ili svoj, prodavala je sve. Postala je paranoična i mislila da smo se okrenuli protiv nje. Mislila je da je ljudi prate.
Konačno se i šira porodica uključila i svi smo skupili pare da je na pola godine pošaljemo u ustanovu za rehabilitaciju u Misisipiju. Htela je da ostane još. Tamo je našla boga i veru. Želela je da i sama završi kurs za savetnika i pomogne sebi sličnima.
Međutim, dve nedelje nakon što se vratila kući, vratila se i drogi, krađama i lažima. Na kraju je stiglo i vreme za naplatu. I u tom periodu, dok smo se borili da umesto zatvorske kazne odsluži kućni zatvor, udala se za svog dilera. Ona je imala 47, on je imao sedamdesetak godina. Stariji i od njenih roditelja. Nadala se da će kao porodična žena izbeći kaznu. Ipak, poslali su je u zatvor na 18 meseci.
Pre nego što je otišla na odsluženje u zatvor, živela je sa svojim novim mužem koji ju je maltretirao i tukao. Ali, davao joj je i drogu. Zato se i udala za njega.
Odslužila je 18 meseci, vratila se kući i dva sata posle zatvora opet uzela drogu. Rekla nam je da ne dolazimo po nju jer će je muž pokupiti i odmah smo znali o čemu se radi. Razočarali smo se u nju.
Noć pre nego što se ubila, kod nje i muža bila je policija zbog porodičnog nasilja. Nakon što su otišli, zvala je moju tetku, sva uplašena, i rekla joj da muž pokušava da je opet otera u zatvor. Zaključala se u kupatilo i zvala porodicu tražeći pomoć.
Ujutro, našli su je mrtvu na podu kupatila u kući njenog muža. U organizmu je imala metamfetamin i smrtnu dozu lekova za spavanje. Bila sam zbunjena, povređena i ljuta. Mislila sam da je sebična. Danas znam bolje.
Ljudi koji oduzmu sebi život nisu sebični. Oni biju bitke koje mi ne vidimo. Moja mama se ubila jer više nije mogla da se bori. Ko zna otkad je ona znala da je bitka izgubljena, a mi to nismo videli. Nije počinila greh. Biblija nigde ne kaže da je to greh. Jedini greh koji možete da počinite je da ne pomognete onima kojima možete. Zapamtite, i kad vam se čini da ste sami, niste. Pružite ruku, zatražite pomoć i dobićete je.
(Izvor: zena.blic.rs / lovewhatmatters.com)
