Danas je međunarodni dan osoba sa invaliditetom i sa vama delimo priču koja inspiriše svakog od nas.
Mene je Bog u životu pogledao tri puta: prvi put kada sam slomio vrat, ali sam ostao paraplegičar, a ne tetraplegičar, drugi put kada sam upoznao Snežanu i treći put kada su nam se deca rađala, kaže Sava Lazin koji je od 17. godine u invalidskim kolicima, a od 22. u velikoj ljubavi sa Snežanom. A ona sluša i briše suze.
Nesrećne životne okolnosti ukrstile su im puteve zajedničke sreće. Te davne 1981. godine oboje su otišli u banju u Igalu na rehabilitaciju i upoznali se igrom slučaja preko zajedničkih prijatelja. Savo, iako osuđen na život u kolicima nakon što je slomio vrat skočivši u Tamiš, imao je uvek vedar duh i šarm na koji je Snežana brzo pala, pa su nakon kratkog druženja shvatili da su emocije mnogo jače od prijateljskih. Započeli su vezu, venčali se i dobili dve ćerke – Tijanu i Tanju, kao i šestoro unučadi.
Predstavio mi se kao Rio Grande iz Barande
– Ja sam bila u to vreme cimerka sa jednom devojkom iz Tuzle koja je već poznavala Savu preko svog drugara iz Norveške koji je takođe dolazio na rehabilitaciju. Oni su bili veseli momci, išli su u restoran kod Norvežana da kradu karanfile da bi išli kod jedne drugarice na rođendan. Sa tim karanfilima su došli kod nas i tako smo se prvi put upoznali – započela je njihovu ljubavnu priču Snežana (62).
Seća se da joj ga je drugarica opisala kao dečka koji je godinu dana pre toga imao devojku u koju je bio jako zaljubljen. Sneža pamti da ju je to zaintrigiralo i da je u sebi pomislila: “Ko li je taj dečko što je toliko zaljubljen?”. Tada se pojavio Sava sa svojim drugarom.
– Meni se on predstavio kao Rio Grande iz Barande. Sećam se kada smo se upoznali, meni ta cimerka kaže: “Ja dolazim ovde da upoznam nekog da se udam”. Ja joj odgovaram: “Da li si ti normalna? Ti invalid za invalida da se udaš”. I eto meni šta se desilo. Ta njegova energija i ljubav nas je spojila i zadržala – priča Sneža koja je na rehabilitaciju dolazila jer je imala problema sa kukovima.
Studirala je Višu poslovnu školu u Beogradu i živela je u studenskom domu. Željni ponovnog viđenja nakon povratka, dogovorili su susret u Beogradu, ali su se spletom okolnosti mimoišli.
Savo se plašio da neće moći da ima decu
– Ja sam njega čekala na železničkoj stanici kod voza, a on mene kod pošte i nismo se videli. Ja sam se tu razbolela čekajući sat vremena. Otišla sam kod svoje rodbine u Obrenovac. Onda je on došao sa velikim buketom cveća da me obiđe. Kada sam ozdravila, počeli smo učestalije da se viđamo. Imali smo 22 godine. On je dolazio za Beograd, ali išla sam i ja u Barandu – seća se.
Snežana i Savo, Foto: Ustupljena fotografija
Snežana i Savo, Foto: Ustupljena fotografijaFoto:Ustupljena fotografija
Kada je prošlo određeno vreme, želeli su da se “vežu” pred Bogom i pred zakonom. Ipak, Savo se plašio da zbog svog invaliditeta možda neće moći da ima decu, a Snežanu nije želeo da osudi na takav život. Odlučili su da odu na Institut za majku i dete da urade analize, ali su im prethodno nenadano stigle najlepše vesti – Sneža je bila trudna.
– Venčali smo se u maju 1983. godine, a ćerku Tijanu smo dobili u avgustu. Svadba je bila kako je u ono vreme Bog zapovedao, svatovi i šatori, ma sve. Malo je svadba bila specifična jer je mladoženja u kolicima, ali bože moj – kroz šalu i smeh prisetio se Savo.
Srasli smo zajedno i u svemu se nadopunjujemo
Nakon pet godina su dobili i drugu ćerku Tanju. Ona je tatino dete likom, a Tijana mamino. Što se karaktera tiče, obrnuto.
Snežana i Savo, Foto: Ustupljena fotografija
Snežana i Savo, Foto: Ustupljena fotografijaFoto:Ustupljena fotografija
– Mene je Bog u životu pogledao tri puta: prvi put kada sam slomio vrat, ali sam ostao paraplegičar, a ne tetraplegičar, drugi put kada sam upoznao Snežanu i treći put kada su nam se deca rađala – sa setom i ponosom u glasu pričao je Savo koji se godinama bavio sportom, bio član reprezentacije, a na Evropskom prvenstvu u Beču iz 1981. ima i medalju u vožnji kolica na 100 metara.
Posle gotovo 40 godina zajedničkog života Sneža i Stevo kažu da su srećni, da su srasli zajedno i da se u svemu dopunjuju.
– Njena pribranost u bilo kojoj situaciji me nekad nervira jer je kod mene sve odmah i sve mogu. Volim to kada malo stane na kočnicu. I ja se tako nekad ljutim, pa vičem: “Dal’ ćeš ti nekada mene da podržiš iz cuga?”, ali mi je potrebna ta neka kočnica. Ona je glas razuma. Brzo su prošle godine, ali ja tu ne bih ništa menjao – rekao nam je Savo za kraj, a Sneža je samo potvrdno klimnula glavom.
