mam drugaricu, 29 godina, nema dečka i nikad nije bila u ozbiljnoj vezi. Mala je rastom, punija i ne baš pretjerano lijepa u licu. Radi u državnoj instituciji i živi sa roditeljima. Već osam godina smo prijateljice i za to vrrijeme stalno traži muškarca za sebe. Nedavno mi je došla u posjetu i kao obično započela razgovor kako ne može nikoga da nađe i kako sam ja srećna što imam muža i djecu i neku vrstu stabilnosti u životu. Žalila se da godine lete, da ne postaje ništa mlađa ni ljepša, da je sreća izdaje… Pitala me da li poznajem nekoga ko bi bio “dobar za nju”, da ih “spojim”…
To veče sam razgovarala sa suprugom i pitala ga da li ima nekog prijatelja na poslu, samca, spremnog za ženidbu? Muž se sjetio jednog dobrog momka, marljiv, ne pije, usamljen… Odlučili smo da im udesimo sastanak. Muž je pitao kolegu da li pristaje i on je pristao… Pozvala sam svoju drugaricu i sva sretna joj rekla da sam joj “ugovorila sastanak”. Kada sam joj objasnila da je dečko limar, marljiv, inteligentan, njen vršnjak, neoženjen i da nema djecu, ona se zamislila… Njena radost je nestala i ona je počela da izvrdava riječima: “Zašto limar? Ne treba mi limar, ja bih nekog sa dobrim primanjima, nekog direktora, nekog zgodnog dasu..” Jedno pitanje samo što mi nije izletelo: “Zašto bi bogat, zgodan direktor bio samac?” Ali sam se suzdržala i teška srca javila mužu da otkaže sastanak jer moja drugarica nije htjela da se zabavlja sa limarom. Mužu je bilo glupo da bilo šta kaže kolegi pa smo se dogovorili da jednu drugu prijateljicu, Juliju, koja je takođe sama, pozovemo na taj sastanak. Julija je bila u tridesetim godinama, prosječnog izgleda i obrazovanja, ali veoma prijatna djevojka. Odmah je pristala da se vidi sa limarom. Otišli su na sastanak, a ona me posle pozvala oduševljeno pričajući o limaru i njihovim razgovorima. Muž je sutradan razgovarao sa limarom. Čovjek nije bio oduševljen Julijom, jer: “Ona nije baš moj tip. Ja volim vitke djevojke, manekenske građe koje se oblače moderno i se*si,” pravdao se limar. Tada sam shvatila da ljudi mnogo biraju: tri osobe koje su mogle naći sreću, osnovati porodicu, traće godine jer ne mogu da dozvole sebi i da se zaljube u “običnu” osobu. I onda ti isti ljudi dolaze kod nas u posjetu i kažu: “Zavidim vam na vašoj sreći. Imate djecu, porodicu, utjehu, a ja sam tako sama i nesretna!”
S obzirom da moj muž nije direktor, a ja nisam model, mi smo sretni jer nikad nismo postavljali glupe standarde nego smo tražili ljubav, gledali ličnost… Usamljeni ljudi danas mahom žive u iluzijama, čekajući prinčeve i princeze. Život proleti, a vrijeme se ne može vratiti unazad. Pogledajte oko sebe, možda u blizini postoje divni ljudi, sasvim običnog izgleda i skromnih primanja. Ne oklijevajte da kritički posmatrate sebe i da se zapitate da li vi ispunjavate nečije zahtjeve. (stil.kurir.rs)
