Na severnoj obali Sibira u Rusiji decenijama unazad živi jedno vrlo neobično i zanimljvo pleme – Nenci. Uspelu su da prevaziđu modernizaciju društva i zadrže svoj drevni nomadski način života. Ipak, nakon svega, ostalo ih je nešto više od 44.000 hiljada, a čak im ni temperatura od -50 stepeni Celzijusa ne smeta. Njihova svakodnevica facinira mnoge, te se u neverici upoznaju sa ovim nesvakidašnjim ljudima.
Postoje dve velike grup e- Šumski Nenci i Tundra Nenci. Uprkos ogromnim teritorijama koje naseljavaju – protežu se od Belog mora do donjeg toka reke Jenisej, svi tundrski Nenci dele istu kulturu. Pleme koje neki nazivaju Samojedima ili Jurakima, završilo je između poluostrva Kanin i Tajmir, a samo nekoliko njih se nastanilo u malim zajednicama poput Kolve.
Njihova glavna egzistencija je od lova i uzgoja irvasa. Korišćenje irvasa kao “tegleće” životinje tokom cele godine omogućava im da pređu velike udaljenosti. Masovni uzgoj pojavio se u 18. veku. Zajedno sa mesom ove životinje, riba im je glavna komponenta u ishrani.
Oni imaju šamanistički i animistički sistem verovanja koji naglašava poštovanje zemlje i njenih resursa.Tokom migracija, Nenci na svete saonice stavljaju predmete poput medveđe kože, verskih likova, novčića i drugog. Sadržaj ovih svetih saonica se raspakuje samo tokom posebnih prilika ili za verske rituale (poput žrtvovanja). Imaju društvenu strukturu zasnovanu na klanu. Njihov šaman se zove Tadibija.
Posle ruske revolucije, nenečka kultura je stradala zbog sovjetske politike kolektivizacije. Vlada Sovjetskog Saveza je pokušala da primora nomadske Samojede da se trajno nasele. Bili su prinuđeni da se naseljavaju po selima, a njihova deca su školovana u državnim internatima, što je rezultiralo erozijom njihovog kulturnog identiteta. Najviše je uticala na društvene uloge muškarca u plemenu. Ranije, u tundri, imao je veoma važan zadatak da čuva irvase.
Međutim, kada su Nenci morali da pređu u život daleko od tundre, muškarci su otkrili da su izgubili svoju ulogu. Veliki deo odgovornosti koja ih je čekala u selu smatrala se, sa tradicionalnog stanovišta, ženskim radom. Ovo brisanje muškog identiteta dodatno je pojačala sovjetska vlada. U tajga selima su bila naglašena zanimanja kao što su baštovanstvo, uzgoj krzna, stočarstvo, trgovina, medicina… Konačno, poslove koje je nudila sovjetska vlada često su zauzimale žene, a ne muškarci, te su mnogi stekli naviku žestokog opijanja. Shodno tome, nekada tradicionalna kultura Nenca brzo je narušena. Mnogi, posebno u nenečkom autonomnom okrugu, izgubili su maternji jezik i asimilirali se.
Iako su nenečki stočari bili jako pogođeni, njihov način života nije dugo bio ugrožen. Dok je u ostatku Rusije kolektivizaciona politika trajala veoma dugo, na oblast Jamala je imala uticaj samo deceniju. To je bilo zato što su posle Staljinove smrti 1953. godine spasene tradicionalne ekonomije. Od 1950. do 1960. godine došlo je do porasta irvasa od 50%, a ovaj broj se skoro udvostručio do 1980. godine. U narednih nekoliko decenija došlo je do sporog napredovanja Nenca koji su povratili i sačuvali svoj tradicionalni nomadski način života.
Iako su Nenci uspeli da ostanu otporni pred stalnim promenama i maltretiranjem, sada ih čeka novi izazov. U velikoj meri zavise od ribolova i uzgoja irvasa kako bi održali svoj životni stil. Međutim, ove prakse su u velikoj meri zavisne od životne sredine koja je ugrožena od strane naftne industrije.
Posebna uloga irvasa
Zanimljivo je kako mogu prepoznati pojedinačne životinje u krdu, a i svaka porodica ima svog posebnog irvasa koji je oslobođen vuče sanki. Taj irvas je poput kućnog ljubimca koji živi u porodici poput psa.
Irvasi pružaju Nenecima sve što im je potrebno za preživljavanje. Kožom prekrivaju domove i tako se štite od hladnoće, a od krzna izrađuju odeću poput kaputa i čizmi. Kosti se koriste za izradu posuđa, a meso se jede sirovo, kuvano ili smrznuto. Krv je posebno cenjena kao bogat izvor vitamina. Osim irvasa, Neneci jedu i ribu, i to najčešće smrznutu.
Kuće od kostiju
Plemenski domovi su šatori od kostiju i kože, a njihova konstrukcija se može sastaviti i rastaviti za manje od dva sata. Zahvaljujući odličnoj toplotnoj izolaciji, od sobove kože, unutar šatora je toplo i ugodno čak i kada temperature padaju na desetke stepeni ispod nule. Kada im zatreba voda, žene iz plemena izlaze iz šatora s malim saonicama i lopatom. Čisti sneg koji skupe zagreju u loncu iznad vatre kako bi se otopio, a vodu koriste za piće.
Život u mraku
Nenci nemaju slobodne vikende jer briga o irvasima i skupljanje hrane traži svakodnevne aktivnosti. Od posla se pak odmaraju samo jednom godišnje, kada se čitava zajednica okuplja na trkama sanki i druženju. Budući da se sneg na Arktiku otapa brže nego pre, Nenci moraju prilagoditi svoje rute klimatskim promenama kako bi irvasi imali šta da jedu. Oni se uglavnom hrane lišajevima koji rastu ispod debelog sloja snega, a njihov oštar njuh im omogućava traženje i pronalaženje hrane. Male rupe koje krdo irvasa ostavlja za sobom predstavljaju neverovatan prizor u snegu.
Pleme provodi i duga razdoblja u potpunom mraku – od novembra do januara kada u najsevernijim područjima sunce uopšte ne izlazi, što otežava opstanak i ljudi i životinja. Snežni slojevi su deblji, što znači da je teže pronaći hranu, a život plemenu koliko-toliko olakšavaju baterijske lampe.
Nesvakidašnje svadbe
Glavni elementi tradicionalnog svadbenog rituala su isti za sve Nence, ali su naravno postojale razlike u zavisnosti od područja, bogatstva porodice i tradicije određenog klana. Egzogamne norme su prve bile uzete u obzir pri sklapanju brakova: brakovi su mogli biti samo između predstavnika različitih klanova. Bili su važni i ekonomski faktori, ali i lični kvaliteti neveste: njeno zdravlje, radna sposobnost i veštine.
Ponuda za brak
Brak po ponudi je nekada bio, a ponekad i danas, glavni oblik braka među Nencima. Nakon što je ugledao devojku, mladić zajedno sa svojim rođacima na porodičnom veću raspravlja o njenim kvalitetima i biraju bračnog posrednika. U nekim slučajevima, mladoženjina majka bi sama mogla da bude posrednik u braku. Na određeni dan, mladoženja i bračni posrednik idu u kamp nevestine porodice.
Ako se ocu svideo mladoženja, počinje da pregovara o iznosu za nevestu sa bračnim posrednikom. Pošto se postigao dogovor, bračni posrednik ostavlja štap koji kasnije nevestin otac drži u svetim sankama. Broj takvih štabova bio je jednak broju udatih kćeri. Kada porodica dobije nekoliko jelena kao avans, brak se smatra ugovorenim. Datum venčanja zavisio je od uplate i dostupnosti miraza. Mladoženja je sve isplaćivao pre svadbe, a njen iznos je zavisio od mladoženjinog bogatstva. Najveći deo činili su jeleni, ostalo su krzno, sukno… Veliki svadbeno bogatstvo povećavao je status neveste.
Kako se mlada priprema?
Za mladu su pripreme za dan venčanja počinjale kupanjem i ritualnim čišćenjem dimom. Potom joj je frizirana: pletenice ukrašene nakitom, uz važan dodatak dugih lažnih kikica je bila uobičajena frizura neveste. Nenci nemaju posebnu svadbenu odeću, pa mlada nosi svoju najelegantniju i novu odeću od najkvalitetnije kože. Takođe, mladoženja i njegovi rođaci oblače najbolju odeću za nevestin šator. Svadbeni argiš — karavan od nekoliko jelenskih saonica koje idu jedna za drugom — mogao bi biti dugačak čitav kilometar.
Prvog dana venčanja žrtvuje se jelen da bi mladencima doneo sreću. Pošto je primila uplatu za ulazak na vrata, nevestina majka poziva sve da pojedu sveže ubijenog jelena. Veruje se da u gozbi učestvuju i kućni i porodični duhovi sa svetih sanki. Zatim su praznični stolovi postavljeni unutar šatora. Uobičajene poslastice su sirovo i kuvano meso, riba i supa. Kada se završi sa prvim obrokom za svadbenim stolom, svi izlaze napolje da učestvuju u igrama i takmičenjima, dok se u šatoru sprema večera. Mlada i mladoženja se služi kuvano srce i jezik jelena: ovo obredno jelo znači da sada imaju jedno srce i jedan jezik.
Mlada sledećeg jutra ide u mladoženjin šator. Postoji ritual koji ima za cilj da poveća šanse nove porodice da dobije bebu — malo dete se stavlja u nevestine sanke kako ženske sanke nikada ne bi bile prazne. Svaka mlada dobijala miraz koji je činio osnovu domaćinstva mlade porodice. Neveste iz imućnih porodica dobijaju od roditelja šator i ceo argiš od nekoliko jelenskih saonica.
Neophodan deo nevestinog miraza je nova zavesa za krevet, jer bračni život Nenca počinje ispod zavese. To je jedina stvar koja odvaja krevet bračnog para od kreveta ostatka porodice.
U mladoženjinom logoru obično se dešavaju iste stvari kao i kod nevesti: žrtvovanje jelena, poslastica ispred šatora, zatim večera u šatoru, a zatim igre i takmičenja.
Svekrva priprema krevet za prvu bračnu noć
Po nenečkoj tradiciji, majka mladoženje priprema krevet za tek venčani par. Krevet mladenaca je odvojen zavesom iz nevestinog miraza. Kada je zavesa spuštena, to simbolizuje da su mladoženja i mlada konačno postali muž i žena. A prvi put postaju intimni na drugi dan svadbe. To je vrhunac venčanja — mlada je konačno prekinula veze sa očevim klanom i dobila status udate žene u porodici muža.
