Snežana Vignjević (43) iz Novog Sada je jedna od retkih žena koja može da se pohvali dugom, romantičnom i srećnom ljubavnom pričom. Svog supruga je upoznala još u srednjoj školi, a zajedno su prošli, i prolaze, mnoge borbe. Od neizmerne strepnje i želje da dobiju dete, preko godina i godina pokušavanja, pa do konačnog ostvarenja sna, sada je pred njima još jedna prepreka koju moraju da pređu – Snežanin kancer dojke.
Ipak, bez obzira na sve, oni idu hrabro, zajedničkim snagama napali su i kancer dojke, a njihova ljubav mnogima će biti inspiracija i motivacija.
– Suprug i ja smo od davne 1996. godine zajedno. Ja sam imala svega 14 godina, a on 16, ali smo i tada znali da je to ljubav za ceo život. U ranim dvadesetim smo stupili u brak. Nismo mogli da pomislimo da smo toliko jaki za sve bitke koje su nas u budućnosti zadesile, a koje smo, čvrsto držeći se za ruke, prebrodili. I danas se borimo – započela je Snežana svoju priču za Žena.rs.
Borba za potomstvo duga 11 godina
Nedugo posle venčanja poželeli su decu. Ali ispostavilo se da će to biti dug put, koji će da ih nauči strpljenju i koji će samo još više da ih poveže i ojača kao par.
– Svakog meseca smo se nadali pozitivnom testu, ali nažalost ona jedna crta koja mi još stoji pred očima se stalno iznova ponavljala. Prošli smo 11 godina borbe. Naši rezultati su bili savršeni, bili smo mladi i zdravi ljudi. Bilo je i onih koji su mislili da nismo kompatabilni jedno sa drugim, ali nikada nismo pomislili da bi razvod zbog dece bio opcija.
Išla sam i na produvavanje jajnika, ma nema šta nisam pokušala, ali prirodno nikako nije išlo, morala je vantelesna. Onda me je moja kuma jednog dana pozvala i rekla da ima broj doktora Artura Bjelice i tako smo rešili da zakažemo vantelesnu oplodnju kod njega. I od tada počinje naša borba. Vantelesna kao reč je nama tada bila toliko strana, a sada toliko važna i velika jer nam je omogućila sreću za ceo život – rekla nam je Snežana.
Maša i Vuk
Prošli su standardnu proceduru koja podrazumeva inseminacije, međutim, one su bile bezuspešne. Zatim su usledile i druge pripreme za sam VTO proces.
– Pamtim injekcije u stomak koje sam sama sebi davala i nas dvoje u toj borbi kao stene. Minuti su bilo sati. Dani godine. Trebalo je da sačekamo 14 dana kako bismo uradili beta hcg, nismo mogli da dočekamo. Srećom, kada sam na dvanaesti dan izvadila krv nalaz je bio pozitivan. Presrećni skačemo i vrištimo…
Doktor je rekao da je rezultat toliko dobar da su mogući blizanci. Tako je i bilo, Naši Vuk i Maša su se rodili 2012. godine, prvi dan devetog meseca trudnoće. Izgurali smo to na nama znan način. Slušala sam doktore, mirovala, što više odmarala, zato i apelujem na sve žene koje su u procesu VTO i koje su uspele da leže i da odmaraju i slušaju lekare, jer ćete sve kasnije nadoknaditi.
Snežana Vignjević sa decom
Snežana Vignjević sa decomFoto:Privatna arhiva / Ustupljena fotografija
Konačno su usledile njihove godine bezbrižnog života i radovanje uspehu njihove dece.
– Maša je bila uspešna takmičarka u ritmičkoj gimnastici, sada je u baletskoj školi, a Vuk nemirko, sunce i radost naše kuće. Jedini cilj koji imamo u njihovom vaspitanju je da budu dobri ljudi.
Bezbrižnost porodičnog života prekida bolest
Svu tu uljuljkanost u taj neki svakodnevni život i lepotu života prekinula je Snežanina bolest. Naime, otkrila je da ima kancer dojke, a time je počeo i novi period u čijem fokusu je borba za njeno zdravlje.
Snežana Vignjević sa suprugom
– Inače, navikla sam na redovne preglede i zaista mislim da je to obaveza svake majke – da se kontrolišemo i da svojoj deci budemo zdrave. Ultrazvuk dojke mi je bio redovan na 6 meseci ili godinu dana.
Jednog dana u mestu u kom živim je došao sanitet za besplatan pregled i ultrazvuk dojke. U prvi mah nisam želela da idem, zašto bih nekome uzimala termin kad sam bila pre 11 meseci i sve je bilo u redu. Koleginice su me bombardovale porukama kako su tamo i da nema gužve i u poslednjem satu odlučim da odem. Ja poslednja na pregledu, poslednji pregled, poslednji dan u kom je sanitet kod nas – sam Bog, ništa drugo.
Legla sam onako bezbrižno kad me sačekalo iznenađenje, doktorka je bukvalno povikala: “Ovo se meni ne sviđa. Hitna mamografija, hitna!”.
Tu noć nismo spavali, ne sećam se kako sam došla do kuće, šefica me je dovezla, ali se ne sećam baš dobro. Šok, neverica, pakao na zemlji. Kako deci saopštiti? Znali smo da moramo – priseća se Snežana.
Tajming je bio presudan
Snežana je otišla na hitnu mamografiju i biopsiju, s nadom da će joj reći da je reč o benignom tumoru, međutim, situacija je bila drugačija, ali dobra vest je bila ta da je rak dojke otkriven na vreme.
– Profesorka Sanja Stojanović je bila sa mnom u svakom momentu. Čekala sam nalaz, nadala sam se kao i svi oko mene da je benigno, kad ono… Rezultat je pokazao rak dojke, svega 1cm – sreća u nesreći.
Bog je veliki i još jedan dokaz zašto je bitno da se redovno pregledamo. Svi prijatelji su se stvorili oko mene, svi, svi, ali njegov pogled i stisak ruke mi je bio sve. Deci smo rekli istinu, nismo dozvolili da im neko nemirno dete kaže: “Mama ti ima rak”, lepo su prihvatili bolest kao i sada oporavak.
Prijatelji su me bukvalno vodili kroz hodnike bolnice, ja se ne sećam ni pola, a toliko sam jaka za druge… Upute, zakazivanja sve su uradili umesto mene i ovim putem se zahvaljujem svima.
Snežanina porodica
Snežanu je čekala operacija, pa oporavak. Iako je trajalo, crpela je snagu i energiju iz porodice i prijatelja.
– Trenutno sam na th zračenju. Prognoze lekara su 100 odsto izlečenje, pijem lek sledećih 5 godina i moram da idem na redovne kontrole posle zračenja. Nadamo se najboljem. Od momenta kada sam saznala da sam bolesna, pa i danas, nisam toliko mislila o sebi, brinula sam za decu, muža, psa… kako bi oni bez mene… Samo mi je to bilo na umu. Prvih meseci bi mi se desilo da ih samo pogledam i javi mi se ta misao u glavi, pa se raspadnem, u paramparčad.
Moram se čuvati, ali i ne moram kada imam njega, da mi vikne dok idem da vadim krv: “Sneki iz desne ruke” (čuvamo levu), a ja u tom trenutku pomislim: “Bože, čuvaj mi ga”, mog muža koji je toliko hrabar da preuzme svu odgovornost porodice, sav teret na svoje leđa, da ponese bez ijednog prigovora. I sada svako jutro me čeka sveža isceđena limunada čim otvorim oči! A budila sam se noću i nalazila ga u grcanju, u suzama, čuvao me je dok sam budna da ništa ne primetim, iskrena je Snežana i dodaje:
– Želim da kažem da je zaista važno imati prvenstveno zdravu porodicu, pričati otvoreno o svemu, pa i o ne tako lepim stvarima. Tražiti pomoć nije strašno, jednostavno reci: “Ne mogu ja to”, pomoć psihoterapeuta nije sramota, velika pomoć u slaganju kockica u bolesnikovoj glavi je od velike važnosti. Želim da se zahvalim svim ženama koje su bile uz mene, mojim prijateljima, rodbini ali prvenstveno mojoj porodici koja mi je olakšala ovaj moj težak put! Nadam se da će moja priča nekom pomoći, možda 1% žena baš zbog moje priče i ode na pregled, a zaista je važno da se pregledamo na vreme.
