U današnjem članku govorićemo o praštanju, unutrašnjem miru i snazi molitve, onako kako ih vide mudri monasi sa Hilandara.
Kada nas neko povredi duboko, instinktivno poželimo da uzvratimo istom merom – da naneložen bol vratimo, da im uzvratimo onako kako mislimo da zaslužuju. Ipak, upravo je to najgore što možemo učiniti sebi. Ovaj impuls za osvetom ne samo da nas udaljava od duhovnog mira, već i truje naše srce mržnjom, gnevom i tamom. Monasi sa Svete Gore uče da je istinski put – put praštanja i molitve, jer se tada oslobađamo unutrašnjih tereta i pronalazimo istinsku slobodu.
Kada oprostimo onome ko nas je povredio, ne činimo to zato što je ta osoba to zaslužila, već zato što mi zaslužujemo mir. Ne dozvoljavamo da nas tuđa zloba pretvori u ono što sami preziremo. Oproštaj je čin unutrašnje snage, a ne slabosti. Kada oprostimo, oslobađamo sebe, a ne drugoga. Jer ako mržnju gajimo u srcu, ona će iznutra pojesti ono što imamo najvrednije – duševni mir.
Monasi kažu da u trenucima kada nas neko povredi, ne treba da gledamo tu osobu kao neprijatelja, već kao učitelja. Njegova zloba nam pokazuje koliko je važno sačuvati sopstvenu dušu čistom. Ako uzvratimo istom merom, onda se spuštamo na isti nivo – i tako gubimo bitku sa sobom. Ali ako u tom trenutku uspemo da ostanemo mirni i da ne dopustimo da nas povreda definiše, tada pobeđujemo.
U Jevanđelju je zapisano: „Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu…” Ove reči nisu samo uputstvo, već izazov koji nas uči kako da budemo više od običnih ljudi – da budemo duhovno uzvišeni. Nije lako voleti onoga ko nas povređuje, ali upravo je to ono što nas menja iznutra i vodi ka dubljem razumevanju vere i sopstvenog bića.
Molitva, kažu monasi, jeste najmoćnije sredstvo kojim možemo menjati svet, ali najpre – sebe. Kada se molimo za one koji su nas povredili, činimo nešto veliko. Naše srce postaje mekše, naša duša slobodnija. Počinjemo da gledamo na život iz drugačijeg ugla. Ne opravdavamo zlo, već ga ne uzimamo za svoje. Umesto da se borimo mržnjom, biramo ljubav, blagost i svetlost.
Ako vas neko ogovara, ponižava, kleveta ili vas nepravdom obasipa, pronađite snagu da se pomolite za njegovu dušu. Tada ne samo da štitite sebe, već i pokazujete viši stepen svesti i razumevanja. Molitva za neprijatelje ne mora biti duga, ali mora dolaziti iz srca. U jednoj drevnoj molitvi monasi mole Boga da oprosti onima koji im zlo žele, da im ne uzme to za greh, jer ne znaju šta čine. Oni mole i da im srce ostane meko, da u njemu ne bude mržnje, da u rukama ne bude želje za osvetom, već snage da se podnese uvreda, kao što je Hrist podneo krst i rane.
Blagost, milosrđe i smirenje ne znače slabost. Oni su znak velike duhovne zrelosti. Oprost ne znači da treba da pustimo druge da nas povređuju iznova i iznova. Monasi jasno poručuju: oprosti, ali ne zaboravi lekciju. Sačuvaj srce čisto, ali postavi zdrave granice. Neka tvoje reči budu mirne, ali odlučne. Ne moraš da mrziš da bi se zaštitio – dovoljno je da znaš gde je tvoje dostojanstvo i da ga čuvaš.
U svetu punom buke, povreda i nemira, mir je postao najveće blago. A do njega se ne dolazi kroz borbu, već kroz praštanje, molitvu i unutrašnje oslobađanje. Neka ti svaka uvreda bude stepenik više ka duhovnom rastu, a svaka suza seme iz kojeg niče nešto plemenitije u tebi. Jer kada voliš i one koji te ne vole – tada si zaista slobodan.
